- I, kako je bilo? S kim ste bili? Gde ste kampovali? Kakve su cene? Ko je pobedio?
Previše pitanja!!!
      Na svako ćutim. Samo se smejem. Zar nije uzaludno truditi se i pokušavati dati opis neopisivom, objasniti neobjašnjivo, reći neizrecivo, staviti u okove svakodnevice nesvakidašnje?! Samo se smejem...
      Ali probaću! U ime svih vas koji ste živeli, umirali i svakog jutra ponovo vaskrsavali uz tri loše složena tona ciganske trube, u ime svih vas koji ste se trovali i lečili iz jedne iste flaše, u ime svih vaših besomučnih pokušaja da se sa vlastitim nogama dogovorite o pravim koracima „Užičkog“ i neartikulisanim pokretima pričate engleski... U ime svih vas ispričaću ovu priču!

      Pokušavam da otvorim olovne kapke koje mi je neko zavario za oči. Peče. Ne sviđa mi se što je nebo tako modro narandžaste boje. Nema sunca a toliko je vruće. Zaspao sam u sauni, mislim se. Bude se i ostala čula pa polako, po oštrom mirisu naftalina shvatam da sam u šatoru. Osmeh. U grlu nešto prede, krklja. Kao munje vraćaju se slike prethodne noći i, mada čudnim redosledom, pokušavam da odgledam film. Brzo se završio. U grlu i dalje prede a ja nikako da se setim kad sam progutao mačku. Napolju ženski glas nudi kafu za 50 dinara. To mi je potrebno! Probam da je dozovem. Velika greška! Probudio sam mačku i prokletinja stoji naopako u mom grlu zarivena kandžama za nepce. Boli!
       Napolju graja. Neko se dere da je otkriven lek protiv raka. Znam na šta misle i odmah istrčavam napolje. Kao da je samo moj poziv čekala, flaša sa bledožućkastom tečnošću trči ka meni. „Ubija li to mačke?“, pitam bolnim, promuklim glasom. „Ne znam, brate, ali resetuje jetru provereno!“, dobijam zadovoljavajući odgovor. To mi treba! Ne osećam ukus ali posle par gutljaja osećam da sam ubio mačku. Osmeh.
     Polako se otvaraju šatori. Kao zombiji počinju iz njih da kuljaju reke starih, crno-belih niških televizora. „Sliku imam, ton nemam!“, kao nekad, bar 15 minuta od paljenja... I svi, kao programirani, kreću ka istom mestu...
      Obližnja kafana. Ispucali zidovi, karirani stolnjaci, žute metalne piksle... Čistilište. Posle prvog gutljaja kafe umrla je i poslednja mačka a televizori počinju da pričaju. Ali nemaju o čemu! Vade se fotoaparati, počinje defragmentacija mozga. „A joj, jesam li ovo ja?“, „Koja je ovo ljubičasta?“, „Nisam se valjda go skidao?“, „Gle ovaj što liže asfalt!“, „Ovde sam još uvek imao obe papuče.“, „A odakle nam bure?“, „Brate, ljubio si babu!“... Svašta se čuje... Radost, tuga, neverica, razočarenje. Konobarica donosi iz frižidera flašu rakije koju smo joj sinoć ostavili na hlađenje. Dođem na kafu, odem kući pijan... Nazdravlja se u ime kule od karata sećanja koju ponovo počinjemo da gradimo i usput jedni drugima obećavamo da ćemo što bolje da zapamtimo šta danas budemo radili. Lažemo se. Pa zato i imamo foto-aparate!
      Rakija već počinje da uzima svoj danak pa krenuh da potražim hladan tuš. Rano je, treba izdržati do noćas... Prisetih se slika od juče dok uzaludno po šatoru tražim šampon i kupku: a znači tako smo na reci pravili „pjena parti“! Hladna voda će biti dovoljna. Samo treba isprati kožu od kiše piva koja je sinoć padala odasvud. I ohladiti glavu...
      Na putu ka centru ludila ugledasmo pored puta, niže uz ogradu, u visokoj travi, jednog „supermena“. Nisu ga noćas spazile patrole policije i hitne. Prilazimo polako. Jedna devojka mu stavlja glavu na grudi. „Dobro je, diše! Neka ga, nek odmori još malo.“
      Usput, sredovečna gospođa na raskrsnici, polugola, igra u transu trbušni ples. Sa flašom vode na glavi. Ovde nema nenormalnih ljudi ali ipak pomislismo da nije baš „čista“. Pa mogla je bar pivo da stavi na glavu!
      Na spomeniku pakao. Jedan od mnogih Danteovih krugova... Delije i Grobari pevaju zajedničke pesme. U isti stomak vino, rakija, pivo, prašina... U iste uši Đurđevdan i Kalašnjikov... Na ista usta engleski, španski, mađarski, kineski... Pod iste noge valcer i moravac... Odnekud, zgodna plavuša deli flajere. Ne znamo ni o čemu su a već trčimo prema trubačima i guramo im u džepove. Oni, ozareni, sviraju pesmu za pesmom. Dve trube na ušima! „Stereo, kume!“, dere se ciga sa harmonikom. Malo dalje, neko ih poređao u krug. Čovek više voli dolbi surround. Vufer, ciga sa bubnjem, vadi iz džepa ono što smo trpali da vidi „koliko su dobri“. Smeje se. „Mamu vam vašu, sviramo vam za flajere!“...
      Crnka sa zelenim očima prodaje koktele ljubavi. Rakije u duginim bojama. Uzimam zelenu i ljubičastu. Mislim o tome kako bi mi i esenciju prodala i... mrak! Ljubav u epruveti – abortus u glavi!
      Opet jutro. Neko još uvek kiretom vrti po lobanji. I mačka je tu... Sve ispočetka... Defragmentacija je ovog jutra znatno sporija. Resetujem se lozom. Sad je OK.
      Novi dan, nove budalaštine. Samo da opet ne budem daltonista za rakiju... Oko spomenika promoterke, promotorke, promatorke... Više se ne sećam razlike. A kako se samo lepo smeju... Biram.. Uz najlepši osmeh – najlepša rakija... Neko me hvata za novčanik. „Ej, dosta je! To su sitni prevaranti, skupo je, dokle ćeš više???“. „Daj mi osmeh za sve pare!!!“. Od tada sam rakiju dobijao i besplatno... Kasnije i osmehe... Rodilo se prijateljstvo... Znate, bilo je tamo raznih vrsta prijateljstava. Onih kratkih, do poslednje kapi, i onih, valjda za ceo život, kad se flaša, ili epruveta iznova i iznova punila. A ostavismo mnoge od tih rakijskih posuda da čekaju neke od sledećih sabora da budu ispražnjene...
      Novi dan, novi Danteov krug... Ne znam više ni koji po redu. Trebalo je da brojim mačke... Defragmentacija... Mutne slike. I kamera je sinoć pila iz epruvete, pomislih. Video zapis: slobodan pad sa spomenika - ulična svetla kao u Star Track-u - asfalt. Pijana kamera je pala sa spomenika...
      Hiljadu gluposti ljudski mozak može da smisli! „Koliko je pišanje u tom Toi-toi?“, „30“, „A koliko košta da ga podignemo od zemlje?“. I digosmo ga!
      „Nije interesantno da pijemo iz flaše, jel da?“ Rupa u asfaltu. Sipa se pivo pa rakija. Iz kafića stižu slamčice. Ležimo na putu i pijemo iz rupe!
      „Ajde da se takmičimo u plivanju u reci, ali uzvodno?!“ „Kako, brate, kad je plitka do čukljeva?“ „Pa slobodnim stilom!“ I plivasmo...
      „Puno je pandura. Ajde da se pijani, bez dozvole, vozimo po trgu.“ „Na čemu?“ „Pa na gajbi piva!“ I vozismo se...
      „Pijan sam, ne mogu peške do kampa. Ajd sredi sa plavcima da nas odbace maricom.“ „Evo: Biti pandur to je tužna stvar...“. Vožnja sređena. Ali samo po bloku. Posle smo pešačili. Ja polutrezan, on polukrvav...
      Zora. Komunalcima počinje radno vreme. „Ja ću da ležim među ovim zgužvanim limenkama a ti da me počistiš zajedno sa đubretom niz ulicu sve do kamiona. Ne pitam šta košta!“ I počistiše ga ljudi sa velikim metlama, čudnim izrazima na licu i sad već punim džepovima...
      I na stadionu ponovo Dante. Bez obzira zvao se on Keba, Boban, Brega ili Dejan sve je to isti đavo bio. U različitom paklu. A kome je bilo bitno ko svira i koju pesmu? Svi u transu! Pišaju devojke po našim nogama, sliva se pivo po znojavim čelima, vrte guzom tek prohodala deca, uvijaju u ritmu tetke i majke, cepaju se majice napred i pozadi...
      I tako u nedogled, za sve pare!!!
      Poslednje jutro... Mozak na ler, jetra na shutdown, duša u nosu... Samo je mačka tu! Probasmo neisprobano toga jutra. Da pijemo vodu. Znamo mačke je ne vole. I bismo u pravu. Ali nismo je ubili, pobegla je u stomak... I probala iz njega da izgura sve što smo prethodnih dana vredno skupljali... I uspevala je. Celog dana! A stomak je cvrčao poput kreča dok smo ga tužno polivali vodom...
      Dok smo se udaljavali iz Dragačevske doline jedna rečenica za kratko nam povrati osmeh na lica. Voditeljka sa kikama, u narodnoj nošnji, piskavim glasom podgreja nam srca: „Sviraj trubo svirala zadugo, za veselje i nizašta drugo. Doviđenja do sledećeg sabora!“.
      Svih para je vredela trubačka fešta. Ličiću na reklamu za MasterCard ali: „Benzin do Guče – 2000 dinara, kamp prostor – 3200, rakija i pivo – 35000, uspomene sa letovanja – NEPROCENJIVO!“
      Tri dana kasnije, posle brda infuzije, tog preko potrebnog odžačara jetre, i dalje sam u tišini čuo čoček... Skinuo sam se nakratko sa alkohola ali sa trube i osmeha nikad...
     
      I tako, eto vam priče. A ja ću i dalje da ćutim i smejem se na vaša pitanja...